Digitalni nomadi spašavaju turizam na jugoistoku Europe?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 14.02.2024. 21:58 Min.. Verfügbar bis 13.02.2025. COSMO. Von Nenad Kreizer.
Digitalni nomadi spašavaju turizam na jugoistoku Europe?
Stand: 14.02.2024, 17:57 Uhr
Nenad Kreizer, Filip Slavković, Amir Kamber
Gospodarski potencijal digitalnih nomada, tj. osoba koji veći dio svog radnog života provode tamo gdje drugi obično putuju na odmor, otkrile su i turističke zemlje Sredozemlja. Nenad Kreizer i Filip Slavković pojašnjavaju što je i tko je zapravo digitalni nomad? Opet neki trend za razmažene milenijalce-influensere? Po čemu se ovaj fenomen razlikuje od rada od kuće? O tome kako Crna Gora pokušava iskoristiti ovaj trend razgovaramo s Michaelom Baderom, stručnjakom za turizam s bazom u Crnoj Gori.
Radna soba s pogledom na more, pauza na plaži, uvijek lijepo vrijeme umjesto stajanja u zastoju, lošeg vremena i stresa s kolegama.
Mnogi si priželjkuju ovakvu radnu svakodnevicu a u posljednje vrijeme, posebice nakon pandemije koronavirusa, mnogi si taj san i ispunjavaju.
Posebice za samostalne poduzetnike, "free lancere", u IT sektoru je ovakva vrsta rada moguća. Mnogi čak u toku jedne godine mijenjaju mjesta prebivališta i zimu provode u tropima a ljeto na Sredozemlju.
Turističkim odredištima je ovakva vrsta turista, u pravilu financijski stabilnima, vrlo zanimljiva. S jedne strane zbog oživljavanja ne samo hotelijerske branše nego i izvanpansionske potrošnje. Ovakva vrsta turista pomaže i u rješavanju vječitog bolnog pitanja kako produljiti turističku sezonu s onih dva mjeseca usred ljeta i na ostatak godine.
Stoga ni ne čudi da mnoge zemlje koje žive od turizma, a u regiji su to prije svega Hrvatska i Crna Gora, mnogim povoljnostima privlače digitalne nomade. U igru se uključuju i same vlasti koje recimo olakšavaju produljenje boravka i izvan onih tri mjeseca koliko je u pravilu dozvoljen ostanak turistima.
Na prošloj Međunarodnoj turističkoj burzi ITB u Berlinu, najvećem turističkom sajmu na svijetu, upravo je Crna Gora predstavila programe skrojene za digitalne nomade.
Je li ova strategija urodila plodom i čime to zemlje poput Crne Gore mogu privući digitalne nomade o tome u ovom izdanju podcasta Cosmo bosanski/hrvatski/srpski razgovaram s Michaelom Baderom, savjetnikom u sektoru turizma koji već sam neko vrijeme živi u Baru.
Michael Bader, savjetnik i stručnjak za turizam s bazom u Crnoj Gori, bavi se pitanjem digitalnih nomada. Gospodine Bader, zemlje Sredozemlja već godinama pokušavaju produljiti svoju ljetnu sezonu. Jedan od mehanizama je i pokušaj privlačenja tzv. digitalnih nomada, osoba koje se na dulje vrijeme skrase u nekoj drugoj zemlji. Jedna od tih zemalja je i Crna Gora. Što to Crna Gora ili Turistička zajednica Crne Gore pružaju digitalnim nomadima?
Bitno je da imaju dobar internet koji radi sigurno i brzo, a to Crna Gora ima, svaki grad ima vrlo dobar internet i to za povoljnu cijenu. Naravno i troškovi za svakodnevni život su u Crnoj Gori značajno niži, ego na primjer u Njemačkoj. Porez je u Crnoj Gori isto dosta niži nego u Njemačkoj i to sve zajedno, to im ide sve u susret i zato je Crna Gora jedna, da kažemo idealna destinacija.
Što ti gosti donose? Zašto su oni značajni za Turističku zajednicu Crne Gore, a time istovremeno i za zemlju?
To su gosti, ne znam da li su to pravi turisti, ja to vidim više kao ljudi koji provode svoj život u Crnoj Gori, koji rade u Crnoj Gori. Ali to su ljudi koji nama koji radimo u turizmu popunjuju kapacitete van sezone a to je mnogo bitno. Znači van sezone, u toku zima i tako dalje, oni žive tu i popunjava nama kapacitete koji bi inače bili prazni. To je jedno, a drugo, to su ljudi koji daju neku injekciju ekonomiji Crne Gore. Oni idu u markete, kupuju hranu, idu u restorane i tako dalje, troše svoj novac u Crnoj Gori.
Od Filipa Slavkovića saznajemo kakvi su globalni trendovi kad je u pitanju digitalno nomadstvo.
Filipe, jesi li i ti digitalni nomad ili ćeš samo pričati o njima?
Nisam, Nenade, digitalni nomad ali poznajem takve; mada o njihovim ličnim iskustvima neću pričati. Zapravo, u okviru jedne uže kategorije ljudi iskustva su dosta slična tako da je možda najbitnije najpre precizno utvrditi šta su baš digitalni nomadi i kakvih još biznis-lutalica ima.
Tko su onda, kako to danas definišemo, digitalni nomadi?
To su uglavnom mladi ljudi, mada ne baš omladinci, dakle stari između 25 i 45 ali uglavnom oko 30 do 35 godina. Podjednako među njima ima i muškaraca i žena a najčešće su poreklom iz Severne Amerike i Evrope. Najbitnija karakteristika im je možda ipak da se bave poslovima za koje im nije potrebno mnogo više od ličnog računara, češće leptopa i smartfona, i interneta.
Jesu li digitalni nomadi dakle programeri, hakeri, aI-Tievci?
Mnogi jesu ali često i nisu. Među digitalnim nomadima ima i onih koji pišu programe za kompjutere ali je više ljudi koji su jednostavno korisnici tih raznih softvera pomoću kojih onda pružaju usluge mušterijama širom sveta. U obzir dolaze sva zanimanja za koja nije neophodno sedeti u kancelariji u zgradi neke firme već taj posao, ako se on inače u potpunosti obavlja na kompjuteru, može da se završi sa bilo koje tačke na planeti uz pomoć mobilnog pametnog uređaja i ukoliko je na raspolaganju dovoljno brza internet veza. Dakle, to mogu biti i novinari i fotografi, i kreatori sadržaja za društvene mreže i računovođe, ili prevodioci ili onlajn-trgovci, rukovodioci različitim projektima ali i naučnici odnosno istraživači iz oblasti društvenih nauka. Praktično je nemoguće postati digitalni nomad s poslom u medicinskom ili sektoru prerađivačke industrije, u poljoprivredi ili servisiranju tehnike, u javnim službama i sl.
Znači opet neki trend za razmažene milenijalce-influensere?
U principu da ali ne isključivo. Rada u pokretu je oduvek bilo. Pustolovi-trgovci pa trgovački putnici obezbeđivali su bogatstvo mnogim evropskim gradovima i država u prethodnih pet vekova. Terenski poslovi recimo inženjera građevinarstva izgradili su mnoga društva. Danas se privreda ne može zamisliti bez ljudi čiji sam posao jeste da budu na putu: šofera, vozača kamiona ali i mašinovođa i kapetana brodova ili pilota aviona. Sva su ta radna mesta bila mobilna pre nego što je mobilan rad tako i nazvan. A mobilni rad, rad u pokretu, je u stvari opšte ime za ono što je postalo posebno popularno tokom pandemije korona-virusa i onda se u mnogim zanimanjima ustalilo i posle globalnih mera izolacije. Najčešći termin koji koristimo je u stvari Home Office tj. rad od kuće, jer označava obavljanje posla iz doma, za razliku od odlaska u kancelariju. Ali Homeoffice je takođe samo deo toga što zovemo Mobiles Arbeiten. Mobilni rad su i poslovi za koje firma pošalje zaposlene na neko duže vreme na rad na terenu recimo na drugom kontinentu. To može da bude npr. i neki samostalni konsultant koji pet dana dolazi u kompaniju za koju radi, dve nedelje radi od kuće, pa sedmicu radi boraveći kod familije u drugom gradu – a onda mesec dana radi iz vikendice na bliskom moru ili planini.
Koje dijelove svijeta nomadi najviše vole?
Digitalnih nomada je – prema podacima koje objavljuju njihove organizacije, jer zvanične statistike još nema – najviše u Sjedinjenim Državama. Iz SAD, prema dostupnim podacima, dolazi između 15 i 20 miliona ljudi koji se nazivaju digitalnim nomadima. Evropa je još jedan rasadnik digitalnih nomada. Posebno se iz skandinavskih zemalja, iz Ujedinjenog Kraljevstva, i iz severnih i zapadnih članica Evropske unije odlazi u digitalno-nomadski život. Najmanje dva i po miliona ljudi se u EU smatraju digitalnim nomadima. Destinacije koje oni biraju za svoj život i rad su najčešće ostrvske države ili poluostrva u južnoj Aziji, u Indijskom okeanu i Pacifiku. Tajland ili Bali u Indoneziji, recimo, bili su popularni među iseljenicima još odavno ali sada uz to dolaze i Vijetnam ili Malezija. I iz toga se odmah vidi još jedna specifičnost kod digitalnih nomada: to su ljudi koji iz imućnih ali hladnih i kišovitih regiona odlaze da žive u toplim egzotičnim predelima ali nastavljaju da se bave poslovima koji im omogućavaju neko blagostanje. E sad, taj princip je pogotovu tokom i posle pandemije dobio razne varijacije.
Promjene su se desile u odnosu na to koliko se novca zarađuje ili u odnosu na to gde se odlazi?
I jedno i drugo. U poslednje tri godine sve više evropskih digitalnih nomada uopšte ne odlaze na druge kontinente već se samo presele južnije: iz Velike Britanije, Norveške, Holandije ili Nemačke u Portugaliju ili Španiju, Grčku ili negde na Balkan. Lisabon i Atina, Valensija ili čak planinski centar Bansko u Bugarskoj su samo neki od gradova ili čak sela koji su ponudili posebne uslove za digitalne nomade. Oni imaju i lepu prirodu i klimu ali i – u poređenju sa cenama u, recimo, Holandiji ili Švajcarskoj – jeftinu infrastrukturu. Troškovi stanovanja, hrane, brzog interneta pa i kancelarijskog prostora nude mnoge prednosti, dok ostajanje na teritoriji Evropske unije daje određene bezbednosne ili socijalne garancije. I tu se onda vidi i druga promena u odnosu na ranije. U počecima su digitalni nomadi morali da imaju i vrlo dobro plaćene poslove, smatralo se da mesečna primanja moraju da bude veća od 4.000 evra. Sad se ponegde i 2.000 evra bruto mesečno smatra dovoljnim jer su mnogi troškovi smanjeni.
Koje troškove digitalni nomadi uopšte imaju?
Najpre, naravno, treba imati osnovni kapital: za troškove putovanja, uključujući i povratak, i za period u kojem možda nema prihoda. Onda, i digitalni nomadi moraju da jedu ali pre svega da negde stanuju, recimo da iznajme kuću, možda zajedno sa kolegama ili prijateljima. Treba imati na umu da i digitalni nomadi plaćaju poreze, socijalna davanja i da im je potrebno neko zdravstveno osiguranje. U Nemačkoj, recimo, važi tzv. pravilo 183 dana koje kaže da, ukoliko živim i radim u drugoj zemlji više od 183 dana u godini, onda u toj zemlji, a ne u Nemačkoj, plaćam porez. Ali to važi samo uslovno.
Kako to misliš, konkretno?
Ukoliko sam iz Berlina, recimo, otišao u Barselonu, i tamo živim svo vreme ali i dalje radim isključivo sa nemačkim mušterijama, onda puno toga zavisi od pravnih začkoljica: da li sam odjavio mesto boravka u Nemačkoj, da li primam platu jer sam stalno zaposlen u nekom preduzeću ili sam samostalni privrednik pa primam uplate prema računima odnosno fakturama koje izdajem kupcima tj. korisnicima mojih usluga itd. Moguće je, recimo, da ću na platu porez onda plaćati u Španiji i pri tom koristiti povoljnost koju je španska vlada uvela: da digitalni nomadi plaćaju samo polovinu poreza na dohodak. Ali je moguće i da ću morati da plaćam pun porez na obrt u Nemačkoj ukoliko naplaćujem usluge preko faktura. Slično je i sa uplatama u penzioni ili socijalni sistem dok za zdravstvenu zaštitu postoje brojna osiguranja koja nude povoljne privatne pakete zdravstvenog osiguranja u inostranstvu. A to je sve samo gledano iz ugla samih digitalnih nomada i njihovih potreba.
A upravo se u mnogim regionima u kojima se digitalni nomadi naseljavaju domaćini bude.
Lokalno stanovništvo, ili pre svega nacionalne ekonomije zemalja u koje digitalni nomadi dolaze, u prvom redu profitiraju od tih relativno bogatih i uglavnom mirnih doseljenika. No, brzo se vide negativne strane ovog trenda: kirije poskupljuju jer stanodavci od stranaca traže više para a i više je ljudi koji traže stanove na jednom mestu; gastronomija postaje skuplja jer digitalni nomadi uglavnom jednu po restoranima a često i rade po kafićima pa vlasnici barova i kafana prilagođavaju cene hrane i pića imućnijoj klijenteli; i ruše se neke tradicionalne veze unutar malih lokalnih zajednica jer došljaci retko učestvuju u životu starosedelaca ali donose svoje navike i imaju drugačije potrebe. To sve izaziva proteste meštana koji i od opštinskih vlasti i od vlada svojih zemalja traže da sasvim spreče ili ograniče najezde digitalnih nomada.
