Gadgets i mi: Život bez gedžeta je moguć ali besmislen

Stand: 09.10.2023, 18:02 Uhr

Saša Bojić, Darko Vlahović, Nada Pester

Koji je Vaš omiljeni gedžet? Gadget, Gimmick, Widget - predmeti su kojime se koristimo svakodnevno. Preplavili su tržište, pogotovo kada je reč o kupovini na internetu. Ima korisnih i beskorisnih, preskupih i veoma jeftinih. Tržište cveta, jedni zastare a na stotine novih pristigne. Kako se u svemu tome snaći, koji vrede koji ne? Pitanja su čijim je tragom pošao Saša Bojić uz razne primere spravica "koje život (ne) znače". Koja zemlja vodi u toj velikoj industriji istražuje Darko Vlahović.

Poštovanje! Koji je Vaš omiljeni gedžet? Ili, kako se još to engleski kaže: „Gimmick“. A može i „Widget“. Ako niste sasvim sigurni u značenje ove reči, mogao bih odmah da je pretvorim u ono što bih na mom jeziku nazvao „praktična alatka za svakodnevnu upotrebu“. Ali, tu bi falilo još nešto. To još uvek nije to. Pa da vidimo šta - jeste.

Teoretski, svaka alatka i svaka sprava može biti gedžet. No među predmetima koji nas okružuju ima i onih koji nam nisu neophodno potrebni. Ili, bolje reći, ne važe kao neophodno potrebni. I obično im je svrha postojanja da dopune neki već postojeći predmet ili nam olakšaju rukovanje postojećim i etabliranim predmetima.

Praktični gedžeti su veoma stara pojava. Ali ne može se reći koliko stara. Možda je za vreme praistorijskih ljudi prva obuća bila samo gedžet. Možda. Mnogi definišu gedžete kao predmete bez kojih se može, ali ne mora. Za mene je recimo pojam modernog gedžeta, prva i najlakša stvar kojom se i suština stvari može objasniti, onaj čuveni istiskivač tube. Zakačimo ga za donji kraj tube i onda vrtimo i polako umotavamo čitavu tubu, da bi na kraju bila isceđena do poslednje kapi. I to nam omogućava da iskoristimo kompletan sadržaj tube, a ne da uvek nešto malo ostane unutra.

Kada se pojavio prvi takav istiskivač, on je patentiran kao pronalazak. I to je jedna vrlo važna reč kada govorimo gedžetima. Pronalazak. Izum. Do kraja 20. veka je „pronalazač“ bilo tako reći normalno zanimanje. Tu se misli na naučnike koji, recimo, rade na usavršavanju nove vrste motora. Ali najveći broj pronalazača su činili zanesenjaci koji su po vas dan petljali nešto u svojim radionicama po podrumima i garažama, i bavili se uglavnom novim definisanjem i oblikovanjem svakodnevnih stvari. Manje kao Tesla ili Edison, a više kao onaj Diznijev Proka pronalazač.

I baš takvi ljudi su bili specijalisti za smišljanje gedžeta. Takvi ljudi su izmislili stvari kao što je istiskivač tube. Specijalne stezače za nogavice pantalona za bicikliste. Kape sa ugrađenim ventilatorom na baterije. Kape sa retrovizorom. I tako dalje.

Teško je povući granicu između pojmova „pronalazak“ i „gedžet“. Sa gedžetom se uvek povezuje misao da nije potreban po svaku cenu. Ono u čemu se vodeći nemački anglosaksonski leksikoni slažu, jeste da je gedžet uvek mali proizvod. S tim što reč „mali“ može da se tumači različito, a ja ga tumačim kao: može da se nosi u jednoj ruci i da stane u prosečnu torbu za kupovinu.
Postoje dve osnovne vrste gedžeta: ukrasni i korisni. Ako ne služi za ukras, gedžet mora biti koristan – mora da sadrži praktično ili bar novo rešenje nečega što već postoji. Pomenuo sam kišobran koji svetli. Pod njim noću možete da vidite koliko je sati a vozači Vas bolje vide ako se krećete ivicom puta, što povećava bezbednost u saobraćaju. Nekakva korisna namena uvek mora da se nađe. Čak i ako je smišljena poprilično nategnuto, a i to je čest slučaj.

Ali, neki gedžeti su postali toliko etablirani u našoj svakodnevici da su zapravo prestali da budu gedžeti i smatraju se, ako tako mogu da kažem, „osnovnim dobrima“.

Primer za to je radio-sat. Pre pojave radio-sata, postojali su i radio-aprati i budilnici. A onda se 1946. godine u SAD pojavio prvi budilnik koji je u podešeno vreme, umesto da zvoni, mogao da uključi ugrađen radio, tako da je budio radni narod radio-programom. A može se i obrnuto reći da je to bio radio sa ugrađenim budilnikom. Svejedno. Bio je to proizvod firme „Telechron“ a izumitelj se zove Frančesko Kolura (Francesco Collura). Otada normalan život stotina miliona stanovnika naše planete ne može da se zamisli bez radio-sata. Jedan gedžet je postao etabliran predmet svakodnevice.

Taj predmet je kasnije doživeo brojne transformacije i varijacije, ali one više nisu menjale njegovu suštinu. Postoje radio-satovi sa meračima temperature vazduha, sa projekcijom cifara na plafon i zidove, sa CD-ili mp3 plejerom, ima ih od materijala koji omogućavaju da ih tresnete o zid a da se ne pokvare, ima ih sa senzorima za zvuk tako da mogu da se ugase govornom naredbom, itd. itd. itd.

Ima, doduše, i gedžeta koji ne samo što nikada nisu dostigli popularnost radio-sata, već su se pokazali kao nepraktični, suvišni, pa i gotovo štetni, a i pored toga, sa svakom novom generacijom se pojavljuju novi korisnici koji ih kupuju ne znajući da je već mnogo decenija pre toga taj proizvod već bio ismejan kao budalaština.

Pravi primer za to je takozvani čuvar mleka. Reč je o običnom disku od stakla debelom oko dva centimetra, veličine dlana. On je služio kao signal upozorenja za ljude koji kuvaju mleko na šporetu da mleko ne bi pokipelo. Mleko se sipa u šerpu, stavi se da se kuva, i u njega se onda ubaci i taj disk. I šta je ideja? – Kada mleko počne da vri, taj disk na dnu šerpe počne da tandrče i to glasno, tako da onda možete da na vreme sklonite šerpu sa šporeta. Naravno, samo ako ste u neposrednoj blizini.

Problem sa čuvarom mleka je u tome što je udarao po dnu šerpe u trenutku kada je mleko već počinjalo da kipi. Ali ljudi su ga kupovali jer se reklamirao kao nešto novo, praktično, naprosto kao nekakav izum, i to je ono što je ostalo zapamćeno i za kasnije generacije. Iako je njegovo vreme davno prošlo, još se može naći u ponekoj od onih radnji gde sve košta jedan evro.

Drugo: reklama je za gedžete važnija od svega. Kada se neki gedžet pojavi na tržištu, on mora biti predstavljen ne kao koristan predmet, već kao pronalazak, kao nešto iza čega stoji ako ne nauka, ono bar - ozbiljna analiza.

Zamislite obično kartonsko pakovanje šibica čiji poklopac, kada se palidrvca potroše, može da se odvoji jer postoji za to specijalna perforacija. I posle toga taj poklopac može da se koristi kao vizit-karta. Nema veze koliko je to korisno, ali je važno što ima oznaku: Džirlo. Šta da radim: sećanje me je odvelo na kraj osamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji, kada je Sarajlija Isak Džirlo došao na ideju da takve proizvode sa svojim kreativnim pečatom reklamira kao neku vrstu anti-brenda, ili bar alternativnog brenda, i uspeo u tome zahvaljujući devojkama koje su reklamirale njegove proizvode na televiziji, a nisu odgovarale uobičajenoj slici prezgodnih menekenki. Od šibica pa do stomak-eliminatora – svi mogući gedžeti su bili u igri.

Tada je jedan od njegovih reklamnih slogana glasio: „Za Džirlo-narod Džirlo-proizvodi“.

Danas manekenke više nisu dovoljne. Danas industrija gedžeta pribegava drugim taktikama. Jedna od najčešćih je priča o darovitom studentu koji je mnogo pametan, ali je uvek išao protiv struje. Etablirana nauka u vidu njegovih profesora nije imala razumevanja za njegove ideje. I zato je on rešio da uzme stvari u svoje ruke i konstruiše novi tip rashladnog uređaja kakav velika industrija ne želi da napravi samo zato što je stvarno efikasan i jevtin.

Takvu priču uvek prate odgovarajući filmovi. Vidi se naš student koji provodi besane noći kako bi istrajao u svojoj ideji, vidi se kako je oko sebe uspeo da okupi mali tim entuzijasta i na kraju njegov izum. Rashladni uređaj koji može da smanji temperaturu u prostoriji od 50 kvadratnih metara za samo 5 minuta, a pri tome nije reč o skupom klima-uređaju, već o napravi veličine tostera. Srećom, za svaki takav uređaj postoji i test u realnim uslovima korišćenja koji je postavljen na JuTjub i tu može da se vidi kako je čitava stvar zapravo prevara.

No, iako ima takvih gedžeta, gedžeti sami po sebi nisu prevare. Oni su samo plod velikih i često veoma kreativnih moždanih napora da se smisli još neka nova spravica koja bi mogla dobro da se prodaje.

U svakom slučaju, potražnja je tu. A tu je i Darko Vlahović koji će nam malo više reći i o istorijatu i o današnjem e-commerce tržištu, to jest o načinima na koji se danas plasiraju gedžeti svih vrsta.

Darko, otkud sama reč gedžet?

- Sama reč je prvi put zabeležena u Oksfordskom rečniku u 19. veku, a etimologija je nejasna. Meni je draga verzija po kojoj je ušla u široku upotrebu zahvaljujući francuskoj firmi Gažet i Gotje. Ova firma je naime uz pomoć Gustava Ajfela proizvela i bila zadužena da iz 350 delova sastavi Kip Slobode Augusta Bertoldija u njujorškoj luci. Kako su ta dva gospodina bila praktičnog duha, a u brodu kojim su delovi dopremljeni bilo dosta slobodnog mesta, oni su proizveli i nekoliko hiljada figurica ofe statue i pustili ih u prodaju. Na njima je bio i potpis proizvođača a narod je prihvatio „Gažet“ kao naziv tog suvenira.

Ti, siguran sam, koristiš dosta gedžeta.

- Ma ne, ja pratim naravno sve novitete ali gledam da nikad to ne kupujem ili bar vrlo retko. Često je to bacanje para, jednostavno gluposti za koje na kraju vidiš da ti uopšte nisu neophodne.

Nemaš ni onaj budilnik sa radiom, ja sam mislio da svi to imaju?

- A ne, dobro, to imam, to je korisna stvarčica! Imao sam jedan običan, pa sam tu skoro kupio jedan koji projektuje vreme na plafon sobe, to je još bolje! Nekako kad ti je ne pred očima koliko je sati, nego iznad glave, lakše se nateraš da ustaneš. Doduše i pas mi odmah uskoči u krevet, pa ustanem hteo-ne hteo. Do tada je već onaj bokalčić sa tajmerom koji kuva moku završio, otpijem par gutljaja, nađem ogrlicu za psa sa GPS trackerom i krenemo u jutarnju šetnju…

Aha, da zabeležim još gedžeta, znači bokalčić sa tajmerom, ogrlica sa GPS trackerom…

- Pa dobro, to su korisne stvari, dva puta mi se otrgao pas u šumi, ne želim da rizikujem, lepo odmah na aplikaciji na telefonu vidim gde je. A i dok sam u supermarketu pa je vežem ispred, sve vreme proveravam da je neko nije ukrao. A čekaj, pa i te aplikacije su nekakvi gedžeti?

Naravno.

- Ah pa onda ih imam još… Stalno mi telefon javlja da nema više prostora za instaliranje novih.

Dobro… Nego ti si pasionirani kuvar, kako odolevaš da kuhinju ne napuniš raznoraznim korisnim spravicama?

- E dobro sad, tu si me ulovio – tu ne odolevam. Hiljadu raznih čuda imam, nekima i zaboravim namenu jer se inače koriste retko. Imam pomagalo za lakše otvaranje tegli, specijalne noževe za razne vrste voća i povrća, rendalice za koru limuna, spravu za rendanje putera, nož za skidanje krljušti… pa sve do električnih sprava, od Food procesora i kuvala za pirinač do mini pekarice. Sad merkam jedan Air Fryer da kupim, volim prženo a znam da nije zdrava sva ta masnoća, samo da ubedim ženu da imamo mesta u kuhinji i za to. A nedavno sam kupio 4-5 sitnica, one metalne široke štapiće za ražnjiće, komplet za čišćenje frižidera i komplet kutlača od bambusa, deset delova plus lepa posudica u kojoj se drži sve to i to za manje od deset evra sve.

Pa to je baš jeftino, gde to?

- Preko ovog novog sajta za internet šoping, Temu. Oni su za kratko vreme postali najveća firma tog tipa na svetu. U septembru 2022. su počeli sa radom, a već u decembru je njihova aplikacija za smartfone bila najčešče instalirana aplikacija u Americi. Temu je registrovan u Bostonu, ali kad se malo pročačka, vidi se da su vlasnici PDD Holdings registrovani na Kajmanskim ostrvima, a oni su opet deo sistema Pinduoduo, što je kineska e-commerce platforma. Ima dosta firmi tog tipa, Wish, Shein, da ne nabrajamo sad, ali ono što je svima zajedničko je sistem poslovanja tzv biznis model.

Istražio si masu digitalnih platformi s gadzetima za ovaj podcast, sigurno imaš dobre savete - kakve su to firme?

- Sve te firme se vrlo agresivno reklamiraju preko svih mogućih socijalnih mreža, od Facebooka do Instagrama i TikToka. Prilikom prve narudžbine nude, ukoliko se učlanite, ogromne popuste od 80-90%, a u Americi su čak davali i robu besplatno. E kada ste se već učlanili počinju da stižu mejlovi sa svakodnevnim, kako se to danas popularno zove „akcijama“ gde su popusti već manji, ali i dalje primamljivi, između 30 i 50%. Toliki popusti se ostvaruju tako što platforma direktno povezuje kupca i (kineskog) proizvođača. Roba se šalje direktno iz Kine u velikim količinama pa je i sam transport dosta jeftin. Meni to opet govori jedno – proizvodna cena svega toga je i dalje višestruko niža od one po kojoj je kupac, čak i sa svim tim popustima, na kraju uzima.

A šta sve prodaju te online platforme?

- Lakše je pitanje šta ne prodaju. Ima tu svega, od odeće i obuće, kozmetičkih preparata i slično, ali lavovski deo su upravo raznorazni gedžeti. Sve po izuzetno povoljnim cenama, ali treba biti oprezan jer su česte žalbe da porudžbine ne stižu ili kasne, da isporučena roba nije baš ono što ste naručili ili da je jednostavno kvalitet izrade jako loš. Posebno kada su deca u pitanju, treba dobro razmisliti da li je proizvod zaista bezbedan i ne šteti zdravlju. Jedna od stvari koju sam ja naučio je da obratim pažnju na veličinu: kupio sam termo silikonske rukavice u koje jedva uguram dva prsta.

I u regiji se pojavila već gomila takvih platformi a niču i dalje svakodnevno. Dosta njih je i orijentisano na određenu kategoriju potrošača – postoje specijalizovane za žene, za decu, za vlasnike kućnih ljubimaca. E tu sam video jedan vrlo zanimljiv gedžet, skalameriju za izvođenje u šetnju ribica sa sve akvarijumom.

Pa da imam ribice ja bih to kupio!

- A ja bih rado kupio steadybeer!

Šta je sad to?

- Ti se sećaš kakvu je revoluciju za snimanja filmova i tv programa izazvao lagani steadycam za jednu osobu. Hidraulički sistem koji stabilizuje kameru sveden na par šipki i prsluk koji snimatelj obuče. Na primer sećaš se otvaranja Izbora Pesme Evrovizije u Zagrebu koji je počeo tako što se kamerman sa tim mehanizmom zaleće sa ulaza u salu do same bine, to je spektakularno izgledalo. Doduše, taj spektakl je pokvarilo što Azucar Moreno nisu imale zvuk njihove pesme Bandido u slušalicama pa su prekinule nastup. E pa, pre neki dan sam naleteo na identičnu spravu, samo je umesto kamere na nju zakačen podmetač za čašu piva. I sad sa time čovek može da igra u diskoteci, trči pored reke, igra se sa detetom, kreči, radi bilo šta, a pivo stoji mirno. Mislim, ja i ne pijem pivo, ali ovo bih ipak rado posedovao!

Dakle, kao što smo konstatovali, tržište je ogromno i potpuno nepregledno. Zato bih sada, krećući se dalje sa pričom o gedžetima, malo suzio temu na moj omiljeni žanr a to su: gedžeti za preživljavanje. Takozvani preperski gedžeti. Neka oni zastupaju sve ostale.

To radim iz jednog specijalnog razloga: preperima se veliki broj ljudi podsmeva i smatra ih ludacima koji žive u stalnoj paranoji od nuklearne katastrofe, terorističkih napada ili raznih kataklizmi.

A onda, kada ljudi postanu bolno svesni da je nastupila zaista teška kriza, odjednom svi postaju preperi. Kada su se za vreme lokdauna pre dve godine ispraznile police u radnjama, krenulo je stvaranje zaliha ulja. Ali i baterija za radio-aparate. I druge kućne potrepštine. Lanci snabdevanja su popucali i nije više bilo sigurno šta će od hrane i osnovnih potrepština moći da se kupi.

Preperske firme su preko noći zasute hiljadama porudžbina raznih kompleta specijalno pripremljenih i konzervisanih namirnica, kompaktno upakovanih zaliha koje mogu da traju po šest meseci ili godinu dana. Tih dana sam razgovarao sa predstavnicima nekoliko preperskih firmi koji su mi rekli da bukvalno ne mogu da postignu da pošalju sve što im je naručeno i da se potražnja za njihovim „ratnim rezervama“ namirnica, prečistačima vode, malim gorionicima za kuvanje na gas itd. itd. povećala više od deset puta u odnosu na takozvana „mirna vremena“.

To je bilo vreme kada su ljudi definitivno prestali da se podsmevaju preperima. A preperski poslovni model se pokazao kao vrlo uspešan, pogotovo ako znamo da su nam stalno nad glavama nekakve krize, na primer ova takozvana „klimatska kriza“. A tu je i ratna opasnost. O mogućim pandemijama da i ne govorim. Dakle:

Bez obzira da li se radi o opasnosti od pravog rata ili zombi-apokalipse, Jedan od najvećih izazova za proizvođače gedžeta za preživljavanje je uvek bio paket, odnosno kit, koji sadrži što više korisnih rekvizita. A svaki od tih rekvizita je gedžet za sebe. Na primer, uvek je moguće nanovo dizajnirati i definisati – sekiru. Tako postoje sve vrste preperskih sekira. U poslednje vreme među najtraženije spada sekirica sa naravno kratkom i anatomski oblikovanom drškom i sečivom specijalnog oblika. Metalna glava sekire je oblikovana tako da na obe strane ugla od 90 stepeni ima sečiva, i njome mogu veoma precizno i brzo da se seku grane ali i ljušte i oštre komadi drveta. Futrola za sečivo je napravljena tako da može da se lako prikači za svaki ruksak.

Tu je i predmet veličine kutije cigareta koji kada se uključi – a radi na baterije - strujom aktivira tablete protiv komaraca, one koje četo uspotrebljavamo i na letovanju. A ima i ugrađenu lampu naravno sa mnogo mogućnosti podešavanja.

Uopšte, baterijske lampe se stalno iznova izmišljaju. Sada već ima onih čija svetlost je tako jaka da skoro može da osvetli Mesec. Ali s druge strane može da se teleskopskim sistemom izvuče iz kućišta toliko da može da posluži kao stona ili podna lampa. Ima i mnogo programa za treperavu svetlost, sve do naravno automatizovanog slanja poruka pre svega SOS-poziva Morzeovom azbukom.

Hoćete da preživljavate u prirodi a ostanete čisti? Nema problema: tu je specijalna nepromočiva vreća za pranje veša. Ima otvor sa tvrdim poklopcem tako da u nju ubacite veš, a potom i litar do dva litra vode i malo praška. Zatvorite vreću i jednostavno je gnječite – veš se unutra pere a ni kap vode ne prodire napolje.

Najbolje je ako jedan gedžet ima više funkcija, to jest, ako jedan predmet može da zameni što više pojedinačnih predmeta. I tu moram da pomenem jedan od najpoznatijih – ali i najstarijih – svetskih gedžeta za masovnu upotrebu, a to je čuveni švajcarski armijski perorez. To je za mene pojam gedžeta, ili majka svih gedžeta, iako ne i prvi od svih.

Džepni nožić na rasklapanje za potrebe švajcarske vojske se pojavio 1889. godine, mada je već dve godine pre toga zaštićen njegov naziv koji je tada glasio: „Švajcarski oficirski i sportski nož“. On je tada osim noža imao i otvarač za konzerve, odvijač i šilo.

Od zvaničnog uvođenja u armiju 1891. Objavljan je pet puta i svaki put je novi model dobijao jednostavno oznaku godine u kojoj bi se pojavio. To je bilo 1908, 1951, 1961. A poslednja verzija ima oznaku 08 jer je iz 2008. U početku ovaj nož proizvodile različpite firme iz Švajcarske i Nemačke, a od modela 1961 ga prave još samo kompanije Victorinox i Wenger. A aktuelni model 08 pravi još samo firma Victorinox.

I pored toga, firma Wenger je napravila ekstremnu verziju ovog noža koji ima 87 alatki sa 141-om funkcijom. Težak je 1,3 kilograma i defintivno ne može da stane u džep jer mu ukupna širina, tj. svi žljebovi jedan do drugog u koje se sklapaju alatke, iznose 20 centimetara. A košta 879 evra. Pa ko voli nek izvoli, bolje ni da ne počinjem da nabrajam šta sve ima taj nož, verovatno je koristan za nešto i ako se nađete u svemiru, ali njegov značaj je simboličan, on je napravljen bez namere da zaista služi već više da bi stajao izložen poput nekog egzotičnog predmeta u vitrini ili na stolu.